Kada sam vidio koliko je mesa gazda spremio znao sam da æe biti bakanalija. Barem mi se tako uèinilo tog trena, jer kuha se za brigadu od petnaestak ljudi. Bilo je tu oko 1 kg junetine (od mišiæa s juneæe koljenice – dobar, soèan komad mesa koji usput „zgušnjava“ jelo), oko 1 kg janjetine od hrbata, ½ kg svinjetine s lopatice, a bilo je i pileæih krilaca, zabataka i bataèiæa – isto oko 1 kg. Svo meso, osim piletine, bilo je nasjeèeno na srednje velike komade – èobanski reèeno na 3X3 cm. Veli glavni kuhar da on najviše voli ono „žlundrasto“ meso u èobancu. Bogme i ja.
Nasjeckali smo oko 1 kg kapule i bacili to u kotliæ na zagrijanu mast. Odprilike 3-4 povelike žlice masti. Kaže gazda da umjesto masti može i ulje – 1 do 2 dl, ali da je domaæa svinjska mast ipak zakon za èobanac. A ja mu vjerujem – gazda je lijeènik i nema više od 85 kg, a jede k'o ala.

Kapula se malo pirjala i kad je „ofjapila“, ubacili smo najprije onaj juneæi mišiæ. Kao „najviše mu treba“, a kad je i on dobio boju ubacili smo svinjetinu, ostavili je minut-dva pa dodali janjetinu. Sve smo to dobro posolili i popaprili, ubacili 4-5 listova lovora i stavili 2 velike žlice Vegete. Meso je pustilo svoje sokove pa smo i mi dodali vode toliko da dobro prekrije meso (cca 3-4 litre na tu kolièinu mesa, ali ne bi se zakleo, pa najbolje da procjenite sami). Ubacili smo 3-4 žlice slatke crvene paprike razmuæene u malo ulja (ili vode), i na moju zamolbu ubacili samo jednu ljutu paprièicu, jer inaèe gazda obožava ljuto pa zna frknuti po dva-tri komada (i naknadno si još doljutiti èobanac), poklopili i ostavili da lagano krèka slijedeæih sat i pol – dva. Uz povremeno kontroliranje i protresanje kotliæa da štogod ne bi otišlo po zlu. Nikad se ne zna.

Nakon toga smo nastavili s našim èobanskim simpozijem. Usput smo iskoristili priliku, prije nego doðu gosti, da kušamo graševinu namjenjenu èobancu. Gazdarica nas je upozorila da je to jedina boca graševine i da pazimo kod kušanja, da nam se ne bi desilo da nas pošalje do sela po novu bocu. Pješke, naravno. Zakljuèili smo da to nema smisla jer do sela je skoro 3 km, a i botegin mora da je u ovo doba zatvoren, pa smo stvarno samo kušali. Svaki po èašu, a i gazdarici smo malo natoèili da ne bi mislila da smo sebiène muškarèine i da ne mislimo na nju. A i da se malo odobrovolji. Nije se loše ni malkice ulizivati gazdarici – šapæe gazda, a valjda on najbolje zna. Sat i pol je proletio ko u hipu i potom je gazda ubacio onu piletinu, dolio oko ½ l preostale graševine, a gazdarica je umjesila „noklice“ koje sam ja, kao prvi i jedini asistent, malenom žlièicom hvatao i umakao u èobanac, lagano ih puštajuæi u èarobnu èorbu, da se ukuhaju i dadu malo punine èobancu. Tih noklica možete staviti koliko vam odgovara, ali opet ne toliko da ih bude previše – ipak je ovo èobanac i jede se žlicom.

Pitam ja gazdu, da li se meæe i rajèica, pelati ili nešto slièno, a on veli da može malo ako netko voli, pa meni za ljubav stavio dvije žlice koncentrata. To je bio moj mali umjetnièki doprinos krajnjem bukeu tog proljetnog èobanca. Na kraju je ispalo da je možda malo prerijedak, ali veli gazda nema frke – i razmuti dvije žlice brašna u malo ulja i ubaci to u èobanac. I sve se omah malkice zgusnulo.

Maknuli smo kotliæ s jake vatre i pustili da sa strane krèka lagano-lagano ... dok ne doðu gosti. A ti gosti k'o za inat nikako da nalete. Ja veæ gladan k'o vuk, èobanac miriše po cijelom vrtu i propupalom voænjaku i ne bi ja èekao goste da ima kruha. Ali nema kruha i nema druge - moraš èekati.
Napokon je stigao i kruh. Hoæu reæi došli su i gosti. I zaboravili turšiju. Eh, šta ti je peh... A gosti svi neki pogolemi, pa sam se uplašio da æe biti malo èobanca... i nisam bio daleko od istine... Jedan od njih je na kraju pitao da li smije pomakati ono sa dna iz kotliæa... a baš sam se ja bio nameraèio na taj dio... ali šta æeš. Ja sam došao nepozvan. Voda me odnjela.

Dobar tek želi vam Stric.

12.09.2012. : 9809