Ljudi uz koje smo rasli, a koje smo zaboravili.
Otići na tržnicu prije dvadesetak godina, a ne naletjeti na Laštika bilo je nemoguće. Dvadesetak i kus godina, preraslo tamnosivo odijelo s kaputićem okraćalih rukava i isto takve hlače, nekakve cokule s razžnjiranim vezicama i hod kao… ni sam ne znam kako taj hod opisati.
Hodao je dugačkih raširenih koraka, poput nekoga tko je imao problema s kukovima i tko istovremeno pokušava eskivirati nekakav udarac u ringu. I bio je poprilično visok, pa je valjda da ne bi previše stršio među ostalima, stalno hodao pognut. I tako je nastao takav “osebujan” hod. Jednostavno hodao je kao Laštiko.
Pogled mu nije djelovao “posebno bistar”, ali je to bila donekle i varka. Znao vas je pogledati s “visoka”. Kada ste mu se htjeli sprdati stao bi postrance, nagnuo se malo prema vama, a ako ste bili niži od njega onda bi se nadvio nad vas, usta su mu malo zaslinila i gledao vas je kao za reći “ ajde reci mi nešto pametno ako znaš”.
Ujutro bi ga bilo na merkatu na sve strane, nosio je gajbe, gurao kolica, meo pločnik ispred butegina - i svugdje je valjda nešto i dobio. Ime mu je bilo Gianni i sve su ga prodavačice na merkatu tako zvale. Gianni daj ovo, Gianni daj ono. A Pulski mulci, i mlađi i stariji, zvali su ga Laštiko… Oni stariji, koji su ujutro po oštarijama drmali prve jutarnje bićerine znali su se s njime i sprdati, ali Laštiko im nije ostajao dužan. A oni mlađi nisu se usudili baš previše ga zezati…Bio je poprilicno velik.
Kada je negdje iza dva sata poslije podne merkat bio “gotov”, Laštiko je znao otići po birru u neku od butiga, sjesti negdje u hladu na gajbe i uživati u svojoj birri… I onda je nestao sve do kasnog popodneva. Valjda je išao negdje na ručak. A kasno popodne i navečer pojavio bi se ispred kina na Giardinima : Beograd, Zagreb ili Partizan. I onda je tu “pravio red”, pazio je da se ne gurate i švercate u kino, išao u Vesnu po kavu blagajnicama, nosio role s filmovima konooperaterima…. uglavnom radio je sve samo da ga puste u kino da gleda film. I mislim da nije bilo filma kojeg Gianni Laštiko nije vidio barem po pet puta.
I onda jednog dana samo sam vidio osmrtnicu na zidu kod Mirnine (AntenaSat) prodavaonice – umro je Gianni Laštiko. Sjećam se da je bila potpisana mama. I onda mi je tek prvi put palo na pamet da je i Laštiko imao mamu. Netko je ipak brinuo o njemu. Radi te mame odmah mi je postao nekako draži nego prije. I tako je otišao jos jedan od ljudi koji su živjeli tu s nama, a na koje se nismo nikada previše obazirali… A tako malo treba da im pokažemo da ih vidimo i da su i oni dio naseg života.
Ako se još netko sjeća Giannija Laštika ili zna o njemu nešto više bilo bi mi drago da mi to pošalje na mail
stric@pula-online.com
Hvala.
15-10-2005: 29218.10.2002.
Moja Pula